Pravo svojine obuhvata: posedovanje, korišcenje i raspolaganje.
Postoje dva nacina sticanja prava svojine: derivativan i originaran. Derivativan nacin sticanja svojine, znaci sticanje svojine od pravnog prethodnika, a tu su potrebna dva elementa: pravni osnov (iustus titulus) i nacin sticanja (modus aqvirendi). Pravni osnov može biti jednostran (legat), dvostran ili višestran (ugovor).
Pravo svojine na nepokretnostima stice se upisom u sudske zemljišne knjige, a tamo gde postoji tapijski sistem, predajom tapije, koju sud potvrdi. Moguce je steci pravo svojine i bez upisa u zemljišne knjige, kada je ugovor o prenosu prava svojine izvršen, ali upis u zemljišne knjige obezbeduje veci stepen pravne sigurnosti.
Originalan nacin sticanja je kada gradanin izgradi kucu, kada stekne pravo svojine održajem i slicno. Održajem se stice svojina, ako neko lice savesno i zakonito poseduje nepokretnost punih 10 godina, ali ako je u pitanju samo savesna državina, tada je rok 20 godina. Savestan je držalac onaj koji iskreno veruje da je to njegova nepokretnost. Zakonit je držalac onaj, koji nepokretnost drži po nekom pravnom osnovu.
Pravo svojine se može steci zakonskim ili testamentalnim nasledivanjem.
Svojina se može steci i odlukom državnog organa (eksproprijacija).
Pravo svojine je stvarno, apsolutno pravo, koje deluje prema svim trecim pravnim i fizickim licima.
Pravo svojine se štiti vlasnickim tužbama, kod opštinskog suda, na cijem podrucju se nalazi nepokretnost (iskljuciva mesna nadležnost). Postoje tri takve tužbe. Prva tužba je radi predaje nepokretnosti u posed, koju podnosi vlasnik, na osnovu dokaza o pravu svojine (na primer, izvod iz zemljišnih knjiga, presuda, ugovor ili slicno). Druga tužba odnosi se na lice, koje ima jaci pravni osnov (zakonit, savestan posed), ali nije uknjižen, kao vlasnik. Treca tužba služi za zaštitu vlasnika od uznemiravanja treceg lica, što znaci da je ovde nepokretnost u posedu vlasnika. Ne postoji rok za podnošenje ovakvih vlasnickih tužbi.
Susvojina postoji kada više lica imaju pravo svojine na istoj, nepodeljenoj stvari, a deo svakog suvlasnika oznacen je srazmerno celini (na primer, suvlasnik na jednoj polovini -1/2). Na susvojinu, ukoliko nije nešto posebno propisano, primenjuju se pravna pravila koja važe za vlasnike (zaštita putem tužbe i dr.) Suvlasnik koristi zajednicku stvar, zajedno sa ostalim suvlasnicima, srazmerno svom udelu, a taj deo može otuditi, uz prece pravo kupovine ostalih suvlasnika. Suvlasnici, takode, zajednicki upravljaju zajednickom stvari. Suvlasnici mogu zajednicku nepokretnost sporazumno podeliti na razne nacine, a ako nema sporazuma, tada se deoba vrši kod opštinskog suda u vanparnicnom postupku. Ukoliko nema drugih mogucnosti, tada se nepokretnost prodaje, i novac deli suvlasnicima, srazmerno visini suvlasnickih idealnih delova.
Od susvojine treba razlikovati zajednicku svojinu. Zajednicka svojina postoji kada udeli vlasnika nisu još odredeni, utvrdeni. Zajednicari nemaju realni, niti idealni deo, ali oni sporazumno raspolažu i upravljaju sa nepokretnostima, a solidarno odgovaraju za obaveze nastale povodom zajednicke nepokretnosti.
Imovina koju su bracni drugovi stekli radom u toku bracne zajednice jeste njihova zajednicka imovina. Zajednicku imovinu bracnih drugova cine sva stvarna i tražbena prava, ukljucujuci i prihode sa posebne imovine, koji su
ostvareni radom bracnih drugova. Imovina bracnih drugova stecena igrom na srecu predstavlja zajednicku imovinu, osim ako je jedan bracni drug ulagao u ovu igru posebnu imovinu. Imovina koju jedan bracni drug ima u vreme zakljucenja braka ostaje njegova posebna imovina. Kao posebna imovina smatra se i ona imovina koja je stecena u braku nasledem, poklonom ili drugim oblicima besteretnog sticanja. Posebnom imovinom postaje i imovina koja pripadne bracnom drugu na osnovu izvršene deobe zajednicke imovine.
Prava bracnih drugova na nepokretnostima, koja su njihova zajednicka imovina, upisuju se u zemljišne ili druge javne knjige na ime oba bracna druga, kao njihova zajednicka imovina, sa neopredeljenim delovima.
Ako je u zemljišne ili druge javne knjige upisan kao vlasnik na zajednickoj imovini samo jedan bracni drug, smatrace se kao da je upis izvršen na ime oba bracna druga, ukoliko do upisa nije došlo na osnovu pismenog ugovora zakljucenog izmedu bracnih drugova. Ako su u zemljišne ili druge javne knjige upisana oba bracna druga kao suvlasnici na opredeljenim delovima (oba na po jednu polovinu, ili jedan na jednu trecinu, a drugi na dve trecine ili slicno), smatrace se da su na ovaj nacin izvršili deobu zajednicke imovine. Svojim delom u nepodeljenoj zajednickoj imovini, ne može bracni drug ni raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom medu živima. Bracni drugovi mogu u svako doba sporazumno izvršiti deobu zajednicke imovine (celu imovinu ili deo imovine). Sporazum mora biti u pismenoj formi, a preporucuje se da sporazum overi sud. Sporazum se mora overiti kod suda, kada je u pitanju nepokretnost. Deoba zajednicke imovine može se vršiti za vreme braka i posle njegovog prestanka. Kada je u postupku izvršenja na opredeljenom delu bracnog druga u zajednickoj imovini vec pravosnažno odredena prodaja, drugi bracni drug ima pravo prece kupovine tog dela.
Imovina stecena radom muškarca i žene u vanbracnoj zajednici jeste njihova zajednicka imovina. Na imovinske odnose vanbracnih drugova shodno se primenjuju odredbe Zakona o braku i porodicnim odnosima Srbije, o deobi zajednicke imovine bracnih drugova.
Poseban slucaj zajednicke svojine je kada postoji porodicna zajednica.
Etažna svojina je takode, jedan oblik zajednicke svojine. Etažna svojina je svojina na realnom, fizickom delu zgrade, tj. na stanu, kao posebnom delu zgrade, ali ukljucuje i pravo na zajednicke delove zgrade i pravo korišcenja zemljišta, na kome se nalazi zgrada. Vlasnici otkupljenih društvenih stanova, još nemaju etažnu svojinu, jer su zajednicki delovi društvena svojina, ali ce to uskoro biti regulisano novim zakonskim propisima, na taj nacin da ce to biti zajednicka svojina svih vlasnika zgrade.
Promet nepokretnosti mogu da vrše poslovno sposobna lica.
Punoletstvom, kao i zakljucenjem braka pre punoletstva, stice se potpuna poslovna sposobnost (lica starija od 16 godina).
Opštinski centri za socijalni rad vode evidenciju lica, kojima je oduzeta poslovna sposobnost (delimicno ili potpuno), te na osnovu toga izdaju potvrde. Korisno je utvrditi poslovnu sposobnost drugog ugovaraca, mada to, nažalost, niko ne cini u praksi. Punoletstvo se stice sa navršenih 18 godina života.
Roditelji mogu samo sa odobrenjem organa starateljstva otuditi ili 
opteretiti imovinu svog deteta i to samo radi njegovog izdržavanja, vaspitanja i obrazovanja ili ako to zahteva koji drugi njegov interes.
Promet nepokretnosti može se vršiti licno ili preko punomocnika, koji poseduje punomocje, overeno kod suda.
Roditeljsko pravo može se produžiti i posle punoletstva deteta (duševna bolest i slicno), a o tome odluku donosi opštinski sud u vanparnicnom postupku, na predlog roditelja ili organa starateljstva. Ovakva odluka unosi se u maticnu knjigu rodenih, odnosno u zemljišnu, sudsku knjigu ili drugu javnu knjigu o evidenciji nepokretnosti.
Poseban je slucaj potpunog usvojenja deteta, kada usvojilac ima sva prava kao roditelj.
U odredenim slucajevima, postavlja se staralac. Staralac, bez odobrenja organa starateljstva, ne može sam otuditi ili opteretiti nepokretnost šticenika.
Kod prometa nepokretnosti, moguce su tri varijante, bez obzira na vrstu ugovora. Ako obe strane (kupac i prodavac) dodu kod advokata, onda se one ravnopravno tretiraju, bez obzira ko je platio uslugu. Medutim, ako se zastupa samo kupac ili prodavac, tada se teži maksimalnom obezbedivanju njegovih prava.
